Suzana Martinuš: Bilo je to davno, u ona nježna (mračna ) vremena
Bilo je to davno, u ona nježna (mračna ) vremena. Krenuti na more bilo je za cijelu obitelj ko da se spremamo na mjesec dana u Nigdjezemsku.
Kad smo ulazili u auto tražili smo gdje su vrata jer od silnih stvari, koje će nam sigurno trebati, to je bila prava mala avantura. Konačno, u 3,00 ujutro pokret! Jer voziš dok nema vručine. Klima je bila – otvaraj prozor i vozi malo brže!
Naravno već na trećem kilometru svima se piša, pa se onda moralo nešto i pojest, popit…i tako nekoliko puta do cilja.
Vozilo se “starom cestom” i komentiralo svakog kretena koji vozi brže od nas a najviše one sa stranim registracijama. Domaći seronje- rekao bi tata, kaj misliš, ima merđu i misli da je neki…tu bi ga mama prekinula.
Radio smo bili mi. Natjecanje u tome tko će se više derat i mislit da je the voice. Naravno, najglasniji je bil auspuh od auta i ponekad truba (zbog kretena).
Konačna destinacija je bila za nekih 6 do 8 sati (ovisi o piš pauzama). Apartmani se nikad nisu kritizirali. Bože moj, imamo gdje spavat i jest. Naravno, na plažu smo nosili ležaljke, suncobrane, tronošce za kartaše i nešto za prigristi. E, to nešto bi nahranilo jedno selo u Africi. Ali, viš mi imamo a gle one švabe, pojeli jednu marelicu i cijeli dan cmule onu košticu. Neznam koji vrag ljudi idu delat u tu Njemačku (rekla bi mama) a onda sline po toj koštici…ili im sline cure dok gledaju nas kak se svađamo sa pečenim picekom. Bem ti i takav život…..da….nekoliko desetaka godina kasnije, mi sjedimo pod borom na ručniku i cmulimo košticu od marelice (koju smo usput zdipili sa drva). A tam neki debeli Rusi po restoranima tamane jastoge. Zato i jesu debeli. Mi živimo zdravo. Bem ti i takav život!
Suzana Martinuš
*********************************INTERMEZZO**********************************
