Partizani, Švabe, ljubav, seks…

Dojde mali Štefek iz škole i sav je v brigama.
– Kaje Štefek? Kaj si tak stiha? Pita babica.
– Ma nikaj, dobil sam zadaću v školi, ali mi vi babica tu nebrete pomoći.
– Zakaj ne? Pa pitaj!
– Moramo napisati kakva je razlika između seksa, grupnog seksa i ljubavi…
Grunta malo babica i veli:
– Ma slušaj ti mene Štefek, ve ti bum ja sve objasnila!
– Poslušam!
– Za vreme rata, da sam još bila mlada i dobrodržeča, jen dan sam kopala kuruzu i došel je jen švabo. Otprl je šlic i pokazal da bi on štel onu stvar delati… Kak je bil rat i ja sam bila strahu, ja sam mu dala.
Švabo je svoje napravil i još mi je platil. To ti je bil seks.
– Aha… Dobro…. A kaj je onda bil grupni seks??
– Je, drugi dan se je Švabo vrnul, s pet-šest kolegi… I ja sam opet bila strahu i tak su svi napravili svoje. I svi su pošteno platili. I to ti je bil grupni seks.
– Aha, dobro… A kaj je onda ljubav? Pita Štefek.
– Ma to su ti posle partizani zmislili da nebi morali platiti….

Čovjek izadje na ulicu i mahne za taksi. Istog momenta taksi se zaustavlja pored njega, otvaraju se vrata, a taksista kaze:
– Savršen tajming! Isto kao Petar.
Putnik: – Ko?
Taksista: – Petar Perić… To je čovjek, koji je uvijek sve radio u pravo vrijeme. Baš kao što sam ja naišao upravo kada ste vi digli ruku,tako se Petru sve u životu događalo u savršeno vrijeme.
Putnik: – Niko nije savršen.
Taksista: – To ne važi za Petra Perića. Bio je izvanredan atletski građen tip. Mogao je da osvoji Grand Slam u tenisu. Mogao je da igra golf sa profesionalcima. Pjevao je kao slavuj, plesao je kao zvijezda sa Brodveja, a da
ste ga čuli kako svira klavir! Bio je nevjerovatan momak.
– Izgleda da je stvarno bio izvanredan čovjek.
– Aa, nije to ništa, ima još! Pamtio je kao kompjuter. Pamtio je svačiji rodjendan. Znao je sve o vinima, koje jelo da naruči i kojom vilicom da ga jede. Mogao je da popravi sve. Ne kao ja. Ja zamjenim osigurač, i pola ulice
ostane bez struje. Ali Petar Perić je sve radio kako treba.
– Pa stvarno je bio nevjerovatan!
– Uvijek je znao najbrži put kroz prometne gužve. Ne kao ja, ja se uvek zaglavim.
Ali Petar, nikada nije pogriješio, i uvijek je znao kako da postupa sa ženama.
Nikada im nije proturječio čak i kada nisu bile u pravu… uvijek je bio savršeno obučen, a cipele su mu uvek bile savrseno izglančane. Bio je savršen čovjek! Niko ne može da se uporedi sa Petrom Perićem.
Putnik: – Interesantan lik. Kako ste ga upoznali?
Taksista: – Ja ga nikada nisam sreo. Umro je, a ja sam se oženio njegovom jebenom udovicom.

Dođe muž kući sa posla, pozove ženu u spavaću sobu,
izvadi plaću koju je dobio, stavi je ispred ogledala i kaže ženi:
– Evo ono tamo (u ogledalu) je tvoje, a ovo ispred ogledala je moje.
Uzme novce, pospremi ih u džep i ode.
Dođe slijedeći dan sa posla, za ručak šnicli, sljedeći dan biftek, pa onda teletina i sve mu to nekako čudno s obzirom da je sve novce uzeo.
Ipak odluči upitati ženu odakle sve to.
Sad žena njega odvede u spavaću sobu pred ogledalo, digne suknju i kaže mu:
– Evo vidiš, ono u ogledalu je tvoje, a ovo ovdje je mesarovo.

Žena se vratila iz shoppinga i zatekla muža u krevetu sa ljupkom mladom ženicom.
Upravo kad se spremala osuti paljbu na njega, on joj
kaže: -Možda te zanima, kako je uopće došlo do ovoga?
Vozeći se zaobilaznicom do doma, ugledao sam ovu djevojku, koja je bila pokisla i izgledala umorno.
Poveo sam je i dovezao je kući, dao joj nešto da pojede, točnije juneći odrezak, koji sam jutros kupio na tržnici i kojeg ti nisi htjela pojesti za ručak jer si rekla da je “tvrd k’o kamen”.
Budući je bila pokisla od glave do pete, dao sam joj one cipele, koje si ti odbacila jer su ti bile pola broja premale pa ih ne nosiš jer se nećeš patiti zbog moje “škrtosti”.
Bilo joj je hladno, pa sam joj dao tvoju jaknu, koju sam ti kupio za rođendan, ali ju ti nisi nosila zbog boje koja ti nije pasala. I hlače su joj bile mokre, pa sam joj dao tvoje, znaš one od jeansa, koje su tebi bile male,
ali njoj su stajale kao salivene.
Naposljetku, kad se spremala otići, upitala me:
“Ima li još nešto što tvoja žena više ne upotrebljava?!”

Došao Đuro pred zgradu u Zagrebu, nasloni bicikl na ulaz i uđe.
Pozvoni na vrata, otvara sredovječna, ali još uvijek lijepa i dotjerana gospođa.
-” Dobar dan, ja sam došel u vezi vašeg oglasa u “usamljenim srcima”, kaže Đura
-” Da? A jel ispunjavate sve uvjete… da ste situirani, imate kuću, ne pušite i ne pijete”
– kaže gospođa odmjeravajuči Đuru od glave do pete
-” Paa… imam klijet, malo uprem jedan zid s kolcima da se ne sruši, al inače je u redu.
Ne pijem puno, onak litru dve na dan, kako kada.. ne pušim bogznakoliko, kutiju-dve na dan”
– kaže Đuro
-” Pa dobro čovječe, jel imate bar auto?”
-” A-a nemam, ….došel sam s biciklom kojeg sam nasledil od oca i naslonil vani na zgradu”
-” Pa dobro čovječe, šta vi onda tu radite?”- več pomalo ljutito upita žena
-” Došel sam vam samo reči, da ne računate na mene!”