Vesela propagandna priča lokal-nacionaliste bez naslova

Divno predvečerje na neformalnoj granici između bregovitog i ravnog dijela Međimurja. Sunce je počelo zalaziti među borove, topole i breze na brijegu bacajući svoje zadnje svjetlosne i toplotne zrake na potočić u podnožju brijega. Ribice u potoku pokušavale su uhvatiti još malo boje prije spavanja i nakon nadmudrivanja s ribičima, vrapci su započeli živkati uspavanku uz duel u crescendu između zrikavaca i cvrčaka. Skakavci nisu znali bi li zaplesali tango ili drmeš pa su samo poskakivali u ritmu muzike za ples. Srne su se veselile noćnom životu baš kao i ježevi noćnoj skitnji.

Idiličnu livadu počelo je obasjavati svjetlo terase obližnjeg restorana. Mali pansiončić smjestio se na ovo predivno mjesto nudeći mir i prirodne ljepote gostima kojima je važniji dobar wifi i sportski program za aktivno bavljenje sportom ispred televizora u sobi. Jura je provjerio je li sve spremno da večera počne i otvorio vrata restorana gostima. Trenutno je pansion bio popunjen vrlo raznolikim profilima gostiju, od mladenaca koji su više pobjegli od punice i svekrve i njihovih pokušaja da im urede život po svome nego li došli na medeni mjesec do starih parova koji jednostavno ne dozvoljavaju da ih smrt zatekne doma.

Prvi je na večeru ušao bračni par Žganec, simpatični stariji slavonski par koji su ovaj odmor dobili na poklon od unučadi za zlatni pir. Jednostavni topli ljudi koji, iako iz Slavonije, uz večeru ne popiju čašu vina nego podijele jednu pivu, ne gnjave i uživaju u međusobnom razgovoru. Ljubav je to!

Ušli su i Grubnići i Ciganovići, dva para koja su bila nerazdvojna. Hm, ne baš nerazdvojna; zapravo su muževi bili nerazdvojni, a i žene su bile stalno zajedno. Jura bi se na sudu zakleo da je vidio kako neku noć Ciganović odlazi Grubniću u sobu, a Grubnićka Ciganovićki. Stvarno su čvrsto povezani dan i noć! Gnjavili su za vrijeme večere samo onih dana u mjesecu, inače se nisu obazirali na Juru i ostale, bili su suviše zaokupljeni sami sobom.

A zatim su ušli Ercegovići, gastarbajteri koji svake godine dolaze prodavati pamet svima, onu pamet  koju su oni pokupili tamo u Dojčland. Veliki domoljubi koji vole svoje rodnu grudu više od njemačkog poreza i koji se smatraju velikim etnolozima. Svaku večer gnjavili su Juru svojim poznavanjem vina pa im je Jura jednom rekao da su sigurno enolozi na što ga je Herr Ercegović odmah ispravio da se ne kaže enolozi nego etnolozi.

Svakako, Vi najbolje znate! – dao je Jura kao i uvijek gostu za pravo.

Jura je krenuo prema njima da ih posluži pićem pripremajući se i duševno i duhovno za večerašnju lekciju. Nakon recitacije o večerašnjem meniju spremno ih je upitao koje vino žele uz večeru.

Večeras nećemo piti vino, uz ovakav meni ne odgovara nikakvo vino! – odbrusio je Herr Ercegović. Dajte nam bocu mineralne!

Želite gaziranu ili negaziranu? – ponudio je Jura.

Pa gaziranu, negazirana  nije mineralna voda, to je obična voda! To bi bar jedan konobar morao znati! – započeo je s podučavanjem  Herr Ercegović.

Mogu Vam ponuditi Römerquelle s okusom ili bez okusa 0,33 l ili 0,75 l ili Radensku 0,5 l ili 1 l. – srdačno je nastavio Jura.

Nemojte mi nuditi strane vode, dajte mi hrvatsku vodu – Jamnicu! – domoljubnim glasom je zabrenčao Herr Ercegović.

Zar nisu Jamnicu kupili Rusi? – neočekivana podrška stigla je od Frau  Ercegović. Iako rade u Njemačkoj, žena očito prati događanja u Hrvatskoj, posebno u hrvatskoj ekonomiji što je zapravo i logično jer su zbog te hrvatske ekonomije i otišli iz Hercegovine trbuhom za kruhom u Njemačku.

Jesu? Nema veze! Jamnica je i dalje u Hrvatskoj, a Römerquelle je strana! Od onih Austrijanaca! – nastavio je Herr Ercegović u domoljubnom tonu.

Da, ali ruku na srce, Römerquelle je u sastavu Coca Cole kompanije, a čula sam da je direktor tog OUR-a Hrvat! – nastavila je nevinim tonom Frau  Ercegović.

Želite li onda Radensku? – htio je raspravu prekinuti Jura i posvetiti se drugim gostima.

Taman posla, da od Janeza nešto kupim! Kako Vas nije sram ponuditi mi nešto iz te dežele??? Znaš li ti konobarčiću kako oni nas na granici zajebavaju? Toliko maltretiranja da se prođe tih par kilometara, to nije za ljude! Bolje da ste napravili most preko Slovenije nego Pelješki most, bilo bi Vam puno pametnije! – ljutio se Herr Ercegović. Jura je primijetio (u sebi naravno) da Herr Ercegović uvijek koristi zamjenicu vi kad kritizira, ali kad ima nešto za pohvaliti tada koristi zamjenicu mi,  kao rođeni Hrvat.

Dobro, upala je Frau  Ercegović, a koju bocu bi ti uzeo? Veću ili manju? Ja ću popiti samo jednu čašu, možda je manja dovoljna?

Da, popit ćeš samo jednu čašu, ali punu do vrha! A gle kako su im velike čaše!!! – pokaže Herr Ercegović na čašu za crno vino.

Oh, oprostite, maknut ću čaše za vino da Vam ne smetaju! – lažno ležernim glasom je Jura pokušao skrenuti pažnju na sebe jer ostali gosti su već pogledavali kad će doći na red, a šefice naravno nikad nema kad treba pomoći. Pojavi se samo kad je sve gotovo uz toliko dosadno i iritirajuće Kako je prošla večera? Nisam stigla doći prije! I naravno tada si još naruči nešto za večeru iako je već  sve pospremljeno i kuhari su bili taman na odlasku.

Dajte onda tu veliku austrijsku vodu! – odluči Herr Ercegović.

Jesi siguran? – brižno upita Frau  Ercegović. Nećemo popiti veliku bocu!

Dobro! Dajte onda malu! – dao je konačnu odluku Herr Ercegović.

Nisam baš sigurna da bi trebao piti gaziranu vodu za večeru, umiljato je opovrgnula Frau  Ercegović konačnu narudžbu svog supruga. Sigurno ćeš mi onda cijelu noć podrigivati u krevetu, a to nije nimalo ugodno! Da ne pričam o tome kako, tko zna zašto, prdiš onda kao konj, a dovoljno sam se već tvog prdenja namirisala u životu! – zaključila je pogledavajući žrtvenim pogledom Juru.

Da donesem malu bocu negazirane i malu bocu gazirane vode? – ponudio je Jura želeći skratiti svoje muke.

Pa nisam žaba da pijem običnu vodu! – oštro i odlučno se usprotivio Herr Ercegović.

Želite li možda limunadu ili cijeđenu naranču? – izbacio je Jura ni sam ne znajući zašto.

Pa dobro, nisam klinac da pijem te neke zdrave pizdarije! – počeo se žestiti Herr Ercegović.

Znači vino ne, voda ne, sokovi ne, ostaje nam samo još pivo! – uz ironičan ton rekao je Jura u namjeri da ih ostavi da se dogovaraju dok on ode poslužiti ostale goste.
 

 
Odlična ideja! – krajnje neočekivano potvrdio je  Herr Ercegović. Tko bi rekao da ćete nešto pametno predložiti!?

Od hrvatskih piva imamo… – spretno i olakšavajući bez laksativa dočekao je Jura no Herr Ercegović ga je prekinuo pitanjem koje nikada ne bi očekivao:

Imate li Guinnessa?

Naravno da imamo to irsko pivo! – na granici zbunjenog tona odgovorio je Jura.

Onda dajte Guinnessa, i tamo rade naši! – pobjedonosnim glasom naručio je Herr Ercegović.

Pa hura za naše, ma gdje god bili! – pomislio je Jura i otišao brzim tempom dok se slučajno Herr Ercegović nije predomislio.

A baš svi ostali gosti pili su te večeri Međimursko pivo lokalne pivovare nacionalnog karaktera Lepi dečki jer je Jura imao posebno nadahnuće: Kupujmo međimursko!
 

*********************************INTERMEZZO**********************************